|
Дечак је стајао у сумраку двадесетог века, на крају сунчане стране
улице, посматрајући како са тамне стране месеца засипају густи праменови
најфинијих честица праха, који је бојио ваздух у црно.
Чинило се да је време стало, поклонивши се пред чудесним и невидљивим
величанством неког далеког присуства, које изазиваше осећај
страхопоштовања и безвремља ...
Нешто чудно дешавало се у њему и око њега ...
***
Док је страховита близина смрти испуњавала долину плакања, у његовим
ушима, појави се неки тајанствен и раван тон ... округао као велико
слово О, који се појачавао, као да је неко окретао дугме за волумен на
десно. За њим, стизаше пријатан давно заборављени осећај, који га
одвођаше у сасвим извесном правцу, мада, он није знао тачно куда.
***
Пола века, Дечак је провео на ђавољем гумну, изучивши науку о људским
неваљалствима. Захваљујући оном округлом звуку, његов слух је некако
прогледао. Сада је могао да чује одасвуд; из огромних дубина, са висина
и даљина, али и од јуче, данас и од сутра. И то много боље од оних који
имају т.з.в. апсолутни слух ...
Најзад, помисли он, готово је са имитацијом живота од илузија, снова и
заблуда, те робовањем жељама и страстима. На самој ивици издржљивости, у
пролеће 1989 године, његова душа рикну очајем заклана. Он завапи, до
тада непознатим страхом, широм отворених очију, подигнутим у небо.
Истога часа, у корену носа, осети специфичан мирис, однекуд му познат.
Подсећао је на мирис тамјана. Назвао га је мирисом свих времена. У неким
тренуцима, подсећаше га, на мирисе далеких путовања, које је његов отац,
некада давно, доносио са собом ... Док је спавао дубоким сном, Дечак би
се пришуњао и њушио прашњаве и згужване делове очеве униформе. Није
волео да га гледа како спава јер му се чинило како је опет тамо негде
далеко, а то га је веома плашило.
Адам се несвесно прекрсти док је ветар промена разносио усковитлану
прашину времена. Једна трунчица паде му у очи и он их протрља. Као да је
трљао Аладинову чаробну лампу ...
***
... И као у позоришту, размакоше се завесе скорелих векова, на исток и
запад, раздвојише се небо и земља, на север и југ, док бљештава светлост
нека, просеја злато долином мртволиких.
Пред њим, једва се назираше пут. У ствари, пре би се рекло да је узана
стаза, која вијугаше попут змије кроз густи мрак. Ваљда га та сличност
преплаши и он осети како стоји на сред свемира ... Потпуно сам, док га
обузимаше страх, сличан ономе, који је осетио када га је отац први пут
одвео у манастир Жичу. Имао је тада само девет година..
Свашта му се врзмало по глави, а неке мисле га удаљаваху са те стазе,
удаљавајући га, истовремено, од неког, њему још увек непознатог циља,
који је попут невидљиве и снажне силе обликовао његов живот. Нека
радосна туга, и страх, опомињаху га на хиљаду и један начин ...
***
Било је пролеће 1989. Седео је у књижари ЈДП-а, кад га спопаде изненадни
осећај метафизичке трудноће. У улици Српских владара, појави се монах
смиреног лица. Док га је пратио радозналим погледом, Дечак осети како га
она сила везује за небо нечим налик на пупчану врпцу, низ коју клизнуше
прве капи необичне слаткоће и падоше на њеогове још увек склопљене
капке.
Одједном, он прогледа очима љубави, угледавши пред собом предивно људско
биће. Била је то девојка са зраком Сунца у срцу. У почетку није могао да
верује, али временом осети како Адам устаје у њему, а она бејаше именом
Ева. У Адамовим грудима одједном би присутан нечији дах или дух ...
И опет она невидљива, али веома нежна сила уздизаше их, док се у њима
буђаше неописив осећај, да су међу анђелима. Тада осетише блаженство и
постепено оздрављење које доведе до промене у њиховој свести. Зенице им
се раширише од љубави, која поруши зидове времена око њих ...
***
Звук тишине, појачавао је удаљено звецкање мачева које исукаху бића таме
и тај осећај разапињаше Адама и Еву, преко све четири тачке света,
упозоравајући на предстојеће помрачење људских душа.
По средини дланова и доле на табанима Адам осети пецкање, затим
неподношљив свраб, а онда страховиту бол. Са прашњавих тавана, устајаху
бића таме и оживе сећање народа, које подсећаше на приче из доба
турскога зулума. Прво се шушкало, а онда, појача се жамор. Убрзо, наста
општенародна ујдурма вашарског типа, егзотичног мириса и укуса. Из
мемљивих подрума, јурнуше свакојаки нови пророци и надрилекари, гатаре и
мудраци, лопови и трговци, који куповаху и продаваху свашта за будзашта,
дижући блатњав и поган ветар за собом ...
Све то нарасте, узаври и претвори се у сумануту галаму коју је пратила
распојасана свирка дечадије звекана, што дивљајући унаоколо, потпириваху
ватру, позивајући на крвави пир.
И поче онај снег да пада, да свака зверка траг остави ...
***
Тајанствени гласови, подизаху Адама из дубоке летаргије, неке укочености
ума и он осети недостатак ваздуха и чежњу за царством слободног срца,
које никако није успевао да пронађе, али које му се одувек чинило на
дохват руке.
Био је збуњен, док је осећао како се губи осмех са лица света. Цео род
људски изађаше из пубертета, измишљајући све опасније игре ...
***
За Нову 1995. годину, догодило се нешто, што је Адаму још више отворило
поглед између трепавица времена и он се сети свог давно преминулог оца и
дечака тамне боје коже по имену Слава. Слава се разликовао од свих по
скромности и чистоти срца, али и по хитрини ума, и по свему осталом
разликоваше се јасно. Упознали су се у трећем разреду основне школе, чим
је Слава дошао у Адамов разред. Учитељ је одредио њих двојицу да седе
заједно. Од тада, нису се раздвајали, а разумели се одмах и без речи.
Никада се нису свађали, нити је икада било ружних речи међу њима. Адам
се питао, како је могуће, да свога оца и Славу воли на тако сличан
начин. Тек данас је постао свестан сличности те љубави и силе, која га
је водила кроз живот, али не, дакле, као што родитељ води своју децу,
већ некако другачије и тајновитије.
Адам никада није заборавио те дане у којима је са Славом скакутао по
расцветалим крошњама белих и црних дудова, као птице које тек уче да
лете, док их је посматрао деда Сава, стари солунац, седећи испред своје
столаре из које се ширио пријатан мирис пиљевине. Посебно је благотворно
на њега деловало сећање на оронули таван, који су једнога дана сасвим
случајно открили двојица дечака, пењући се уз тешке мердевине, одмах
изнад радње, у којој је старина поправљао и дорађивао шта је требало.
Једном, док су радознало пузали по полумрачном простору, налетели су на
неки омањи дрвени сандук окован гвожђем, али без катанца. Отворивши га,
прво што су угледали, била је олубљена војничка чутура, велика плехана
кашика и пушчани метак. Затим, пронађоше мању кутију од ораховине. Била
је веома вешто изрезбарена, а кад је отворише, приметише пуно ситница.
Зидови кутије су били пресвучени црвеном чојом. У једној прегради
угледаше повећи свежањ писама, везаних некаквом црвеном врпцом. Тај
проналазак им рашири усне у радостан осмех. Они пљеснуше својим малим
длановима и од тада сваки дан се утркиваху, ко ће пре да се попне и први
почне да претура по деда Савиним стварима. Писма су оставили за после,
прво да виде шта још има. Утом, Адам се саплете о нешто и тресну на под.
Вероватно се подигао облак прашине, подижући са собом устајале мирисе.
Како је хтео да устане, он осети у једној тачки, у корену носа, веома
специфичан мирис ... па, да; исти онај, »мирис свих времена« ... само
што му тада није знао име ... Он пажљиво са пода подиже подебелу књигу
тамних корица. Понесоше је тамо где је било више светла. На корицама
није било никаквог наслова. Отворише је. На пожутелој и скоро провидној
хартији прочиташе наслов, исписан великим словима: СВЕТО ПРЕДАЊЕ ОД ОЦА
НАШЕГ. Слова су била танка и дугачка ... као да су писана руком и то
мастилом од злата!? Осетили су велику вредност онога што је унутра, али
с почетка нису имали довољно смелости да је читају јер им је уливала
страхопоштовање.
И, некако, баш тих месеци, смрт је изненада одвела Адамовог оца. Дечаци
нагло појачаше трагање, као да су били гоњени страшилима, које нису
могли ни видети ни чути. Једног врелог летњег поподнева, сада већ
навикнути на тугу, док су се излежавали на својој омиљеној територији,
посматрајући живину како кљуца по дворишту и, удишући пријатне мирисе из
деда Савине кухиње, пронађоше једно сломљено огледалце, на чијој се
позадини налазила пожутела икона Св. Георгија. Било је ту прегршт
разбацаних и поцепаних фотографија. Војска ... по два три војника на
њима ... Неке жене и цивили, мушкарци, тарабе и старе куће ... Слава је
узео у руке једну фотографију, показујући Адаму двоје младих људи. Као
да су то били млађани Сава, у униформи српског војника и нека лепа млада
жена. Једнога дана, само што сиђоше са мердевина, деда Сава их упита:
-А, шта ви то тако упорно тражите, птичице моје?
Дечаци се згледаше, слегнуше раменима, али одговора не изустише ...
***
Деда Сава је лично сушио дуван у свом огромном дворишту, умотавао га у
јучерашње новине, правећи цигару дебелу као томпус јер, у она времена,
цигарета још није било на киосцима и улицама, као данас. И поред тога
што је већ прегурао седамдесету, остало је још много свежине у његовом
духу, а од тога и младости у његовом телу. Могао је сатима да седи
испред летње кухиње, поред топле пећи на угаљ и дрва, на коме је
обавезно било млеко са кајмаком дебелим барем један прст. Скувао би себи
кафу, у сумрак, »између два света«, како га је он називао, затим, ставио
би кашичицу кајмака унутра, а онда се окретао око себе неколико пута,
као да је то научио од својих добрих и корисних кока. Онда би се у
тренутку некако укопао у месту, да нешто не би пропустио, па би тек онда
сео на свој ниски троножац. Наслоњен на зид, са дебелом цигаром између
зуба, која се димила тако да се није могло тачно утврдити, да ли дим
излази из цигаре или из сулундара, 'осматрао је живот. Тако је он
говорио; »Пусти ме да 'осматрам живот».
***
Још један призор се Адаму дубоко урезао у памћење. После завршених
школских часова, на степеницама, двојица дечака би дуго седели испред
Славине куће, посматрајући улазак и излазак верника из цркве Свете
Тројице, прекопута. Пажњу им је привлачила разлика у изразима лица, оних
који су улазили унутра и оних који су туда навикли само да пролазе.
Нешто им ту није било јасно. Међутим, били су исувише незрели и
нестрпљиви да би могли тако озбиљно и дуго да мисле својим малим
главама. Брзо би одскакутали иза дрвених врата куће подигнуте од блата,
дрвета и трске, где су забављали један другог оним својим причама,
замишљајући себе у главним улогама.
***
... Требало је да прође преко тридесет година, да би се Адам тачно сетио
тог кобног дана, који се неким чудом и тако муњевито претворио у мрак.
Као да је неко вратио време уназад, Адам је видео како је Сунце треснуло
о тле и распарампарчало се у милијарде светлуцавих драгуља. Истога
трена, банула је црна дама у кочијама са шкрипавим точковима и одвела
његовог оца. Адам ништа није могао већ је то посматрао својим збуњеним и
округлим дечјим очима као да се то некоме другоме догађа. Тада није био
свестан, али са ове дистанце му се чинило да га је неко невидљив бацио у
тамницу времена, где је његова душа боравила све до пада Берлинског
зида. Зашто баш дотле, ни то му није било сасвим јасно, али се тако
осећао. Ипак, Слава га је у то време извлачио одатле, не знајући како му
је то полазило за руком. Само још његово читање оне књиге са тавана,
које се претвараше у тихо и утешно шапутање, одзвањаше у њему, као
црквена звона, пред почетак и на крај молитве. Тек сада је Адам уочио
сличност прича које је Слава читао из те књиге и прича, које су двојица
дечака у та времена измишљали, називајући их Истинитим бајкама...
Последњи пут, Слава и Адам су се видели на железничкој станици у
Параћину те 1961. године, јер је Адамова мајка заменила стан са неким
официром из Младеновца, не могавши да поднесе несрећу, која их је
стезала за срце. Од силног страха и туге, Адам се сећао само старог
фијакера, у коме се опраштао од своје омиљене вароши и свог првог брата
у срцу и души ...
Враћајући се, дакле, са пијаце, за нову 1995. годину, са јелком у левој
руци, изненада, опет га прену онај округао звук, који је избацио сву
смолу од мрака из његових ушију ... Док се спољни свет стишавао,
унутрашњи се појачавао и он зачу тихи дечји шапат;
Постоји дечак који живи у срцима свих дечака и девојчица света у свим
временима ...
Никако није могао да се навикне на овакву врсту изненађења, те није
могао да задржи неопходну концентрацију како би до краја саслушао тај
глас, који нестаде прекинут изненадним ударом спољашње стварности ...
као да је огроман талас прекрио пешчану обалу, на којој је насукан брод
и онесвешћена посада, посвуда разбацана.
***
Адам је, истински патио, због недостатка људскоће у венама. Нарочито,
после оне сеобе морања 1995. Није могао да се сети тачно када, али му се
чини да је баш после тог догађаја све чешће одлазио у цркву Св.
Георгија, све озбиљније, молећи. Једне недеље, после Литургије, док је
стајао пред иконом Светога Саве, једва је успевао да се смири од
изненађења, које је доживео у тренутку, када је угледао живи лик
светитеља ...
Истог трена, сети се вековних страдања; грозних хитаца смрти, понекад
испаљених насумице. Из страха! Из страха од вечног шкргута зуба, који
прети из неподношљивог мрака у који свет тоне.
Негде одозго, учини му се како чује тајанствене кораке предака,
заборављених вапаја и тиховања усамљених монаха што се ваљаше преко
древних друмова, наносећи молебанске погледе Светих Отаца.
Ослепесмо начисто! Од мрака на који свикосмо ...
Многи душевни људи појачаше молитву, предосећајући надолазеће страдање.
Наступи стање шока у коме многи изгубише главе ил' бејаху прогнани, ил'
осуђени, испуњени страхом и болом, заривеним у душу као мач.
Низ Адамово дечачко лице, потекоше горке сузе, крупне као капи многих
горких киша, које падоше за протеклих дванаест година.
Дечак, рањене душе, завапи;
“Не присвајајте ме, безбожници! И ја се самога себе одричем.
Знате ви, можда, псима шта је за јело, лавови како се кроте, ал' не
знате шта је људском срцу најмилије!
Не треба ми, дакле, ваша истина, ваше добро, ваша одобравања шакама и
аплауз, ни по рамену, нит' озбиљно разматрам опомену вашу.
Ех, не треба мени ви што знате, пун ми је желудац! Хтедосте Бога да
преварите, зато, бејасте кажњени јер, ум ваш помути онај мађионичар,
који вам очи зачара, и уместо њих црне рупе начини те вид и слух
изгубисте истински! Умало са вама, међу вама и због вас, да останем у
овој тами ...
Срећом, пробудише ме тихи шапати бића Светла и освежише ме преслатке
капи свести о љубави, која ме враћа живот. Ево спаса, чујем у себи.
Ко је тај који не би устао пред Њим? ...
Добро, пред Њом, свеједно, ја и Љубав, почињем са великим словом, као
што име Оца мислим, изговарам и пишем, великим словом О.
О чему ми имате говорити ви, који кад говорите, то чините с таквим
убеђењем, као да видите нешто што је Господ само вама наменио Зар
мислите, да ви видите нешто што Бог од своје добре деце скрива, на тај
начин желећи да нас убедите како су сви остали у заблуди!?
Шта је то интересантно и дуготрајно у вашем знању? Само гомилате
информације и податке, тонући несвесно у њих, давећи се у својој истини.
И, сутра, већ мењате теорију као нове чарапе да су.
Не, господо, мене је хипноза прошла!“
***
Адам је пред огледалом, посматрао своје лице у чиревима и бубуљицама, те
ужасним краставим ранама из којих је истицао гној помешан са усиреном
крви ...
„Ох, како си луда душо!
Само си очима нишанила тамо, иза града, где сунце пада.
Погледај их сада! Лепи су само споља ... у чистим хаљинама. Све им је
споља лепо, чак и конзерва са животињском храном. Нема тамо, више ничега
за тебе! Само кад се сетим. Била си са свима њима у постељи ...
Скини те блудне хаљине, поврати се као што се и ја повратих и удај се.
Који те воли, опростиће ти. Ево, како ја то учиних; вратих се у авлију,
макар говоре да је проклета. Ожених се, добих два предивна драгуља на
чување и сад могу на истину.
Удај се и ти. Не мари што си мало погурена ... није то од година, немаш
ти године. Ја имам године, ти не! ...
Сад разумем. Онај што те је преварио, није те ни волео. Последња је
прилика. Удај се за Њега, Он те никада неће преварити.
Уосталом, кога је Он преварио? Дошло је оно време;
Ко је имао, да нема, а који немаше да задобије“ ...
***
На Богојављање 2001. Адам је добио изненадно писмо, украшено дивним
орнаментима ... Отворио га је и почео да чита:
Свети Синод, Свете келије спокојног срца, први пут се обраћа твоме ЈА,
овом посланицом:
Понедељак, 21. дана другог месеца,
на Богојављање 2001. по реду, од рођења Сина Господњег
Драги у Христу брате,
Свети Синод, Свете келије спокојног срца, одлучио је да ти пошаље
поруку, поводом твоје дефинитивне одлуке о пресељењу у горњи свет. С
благословом Владике нашег, добили смо допуштење, да те охрабримо јер,
показао си спремност и одлучност, неопходну за даљи напредак на Путу.
Наглашавамо речено; много је теже остати на Путу, но, ступити на њега.
Стога, недостаје ти још, али тренутак је, да те окуражимо.
Упозоравамо те братски и препоручујемо да запамтиш:
Као што је Стари Завет био припрема за долазак Христов на Земљу, тако је
и Нови Завет нов начин припреме у смислу објашњења и показивања даљег
пута. У ствари, нека нам буде допуштено да то назовемо – припрема
отворених очију, за спасење и живот вечни на који се увек и у сваком
времену указивало. У Старом завету, верни су били другачије упућивани,
сходно тами у којој су живели. Тадашњи пастири, учитељи, саветодавци,
били су пророци који су наговештавали долазак Месије.
Новим Заветом пак, Бог »повлачи« своје старозаветне помоћнике и отвара
свакој души очи, Својим Силаском, Својим речима и делом, који су остали
заувек запамћени и забележени у Јеванђељима. Сада је много лакше и овде
нећемо говорити о томе колико је и шта је Господ жртвовао због наше
немарности и душевног скренућа, а што је био главни разлог Његовог
Силаска. Рећи ћемо, да је Он Светлост која обасјава и показује пут
спасењу. Сада, ти си драги наш брате и сам у стању да чујеш , као што си
већ и чуо, да осетиш као што си много пута осетио, као и друга наша
браћа што осећају, па и да видиш очима вере оно што нам Он обећа, све у
настојању да нам помогне да још одрастемо како бисмо могли дубље и
свеобухватније да осетимо вредност, односно, лепоту обећаног. Чак, у
својој безмерној љубави, Он нам је толико олакшао рекавши нам све како
ће бити до краја времена.
Позивамо те, дакле, да још много и понизно, проборавиш у светој
усамљености, искреним молитвама и Часноме Посту, како би што пре постао
свестан, да немаш нигде никога, нити игде било шта. Мораш се одрећи
свега што си мислио да је твоје присвајајући по свом нахођењу, ако
својој души желиш добра.
Када, изгубиш све, одрекавши се чак и тога што си мислио да је твоје
највеће благо, приметићеш како се оно претворило у твог најжешћег
непријатеља, који ће те прогањати и нападати у намери да те обори и то,
у оној мери, у којој си се ти удаљио од њих, односно, приближио се Богу,
поставши слабији у себи, а јачи у Господу.
Да би се успешно одбранио од непријатељских напада, који су,
примећујемо, сходно твом отрежњењу, јачи од јуче, наша је света дужност,
да те о томе што пре известимо како би и ти на време, брате наш,
предузео одговарајуће кораке у зидању још чвршћих бедема. Наиме, душа
твоја венчана је са Богом, а чули смо, да се имаш венчати са женом у
цркви, како би деца твоја стекла праве родитеље, а дом ваш претворио се
у још један храм Божји.
Овако чинимо, да те учврстимо у сазнању, да је земаљски живот само
припрема за онај вечни, који је могућ једино у Христу. Правдамо те пред
Богом, молећи се и понављамо ти да никако не заборавиш. Понављамо, да ти
помогнемо у учвршћивању у вери и љубави према Господу нашем и Спасу.
Зато, послушај:
1. Позивамо те опет и опет у Свету келију спокојног срца, да те огрнемо
плаштом братске љубави у Христу и скрушеношћу, спреман да примиш највеће
дарове, али и ударце, срамоту и увреде, као прави хришћанин, ма где био
и ма шта радио.
2. Стој пред Богом, и покајнички моли, сузама врућим, испирајући грехе,
речима пуним Духа Светога јер и твоје истиче. Јер, све под небом, има
своје време.
3. Да би све ово постигао:
4. Што мање узимај храну, нарочито, богату (одреди по савести)
5. У посном телу, здрава мисао, лакше узраста, а својом смерношћу,
помаже да најкраћим путем до Светог Места доспеш и награду Његову
примиш.
6. Избегавај да говориш јер, тада си окренут супротно од нас, а то значи
и од своје духовне користи, те ветар промена може однети благо твоје на
другу страну, наводећи те да изгубиш оријентацију и скупо време.
7. Не обраћај пажњу на лајање паса и искушења, која ће бити још већа.
8. Тихи шапати бића Светла показиваће ти пут, који води кроз тамне
пределе света мртвих душа.
9. Ово су последња зрнца времена, за многе од вас, када се морају донети
важне одлуке.
10. Слушај звона, свакога дана, ујутро и у сутон. Она ће те подсећати на
то, шта ти је чинити.
11. Шта се има догодити, важно је за оне који морају уши држати
отвореним и очи, за све време Велике невоље.
12. Ово важи за оне, који имају снаге за самоодрицање, за оне, који су
дошли до места, где ће се одлучити; они с леве стране за смрт, а они с
десна, за вечни живот.
13. Пошто сте наоружани истином, боље од других, сваки од вас ће,
временом, постати свестан тога јер, само такав је у стању, да се помири
са собом.
14. Да отерате, дакле, гордост и сав пород њен, да повећате личну
одговорност! Таквих је мање него што је потребно, али увек је тако било
јер је подвиг такве природе те дужност вернога већа.
15. И да имаш на уму; подвиг је, кад своје страсти држиш под контролом.
Подвиг је, кад признаш и помириш се с тим, да ништа од тебе не зависи,
осим труд жртвени.
16. Но, јесен је, и за многе од вас, ово је тренутак, када започиње,
одвајање жита, за амбаре. И све, опет, мора доћи на своје место.
Ево, шта треба учинити, како би се сачували корен и душа;
17. Образ је чист, ако је срце чисто. Човек је здрав, колико му је душа
испуњена вером, љубављу и Страхом Божијим.
18. Којима се душа брзо пуни, у стању су, да сведоче истину, љубав,
слободу, истински да трају и живе, посвећени давању и помагању браћи и
сестрама.
19. Треба се умити на Извору и сетити се ближњих!
20. Треба помоћи, браћи и сестрама, који залутаху, или се не могу у
тренутку освестити.
21. Не расипај што имаш, држи се часнога Крста, и Часнога Поста јер ћеш
морати да се уздржиш, како би преживео глад, ударце, прогонства и
тамничења.
22. Нек те јача, храна, коју ћеш увек, препознати у скромности
једноставног живота, молитви, у трпљењу и стрпљењу, те у добрим делима.
23. Буди несебичан, у давању, јер, недостаје вас још, у односу на број
залуталих, изнемоглих, малодушних и немоћних.
24. Ћути и слушај у тишини и самоћи. Ако ћутиш, чућеш, на који начин,
дарове с другима да делиш.
Јер је записано :
25. „Забадава добијаш, забадава дај“.
26. Како ћеш помоћи другима, тако ћеш и себи.
27. Јер, који даје, прима више!
28. Свако из Братства, наглашавам, свако, мора да уложи одговарајући
напор.
29. Излечивши себе, ти лечиш брата или сестру болесну.
30. Једино, очима љубави, препознаћеш пут, који води у сигурну и вечну
луку, у истинску домовину.
31. Тамо је Отац твој и народ, односно, Братство људи у срцу и души,
чека те. Тамо је мир ... Тамо је све оно, што ти је потребно.
32. Јер, царство слободног срца, задобија се, тек када се, у смирењу,
достојно, прође путевима уписаним у мапу људскога срца.
33. Само један је пут до Царства ...
Једнога јутра, док још није свануло, Адам је сасвим будан, али
затворених очију и успаваних чула, доживео нешто, што се не може сањати.
Лежао је у постељи, а некако одозго, спустише се неколико прилика, које
му не дозвољаваху да подигне главу. Ипак, успео је да их види, како му
уручују нешто, док је свечаност испуњавала целу васиону ... као да је
сав свемир био осветљен неком радосном светлошћу, какву је, једном
давно, познавао. А онда, зачу се глас, који издалека подсећаше присношћу
својом, на глас његовог оца.
Само очински глас, може звучати тако топло и заштитнички, тако сигурно и
снажно; строго, али надасве праведно:
Шта си ти оставио својој деци
|
